Sve priče

07:00h, budim se, bez alarma, navika, treba da se spremam za posao ali nemir od juče je i dalje tu, a da dobila sam otkaz. Stavljam prvu kafu, palim lap top, i nailazim na ovo. Avgusta 2019-te, zapošljavam se u jednoj firmi kao Office Manager. Nije bio preterano zanimljiv posao ali moralo se raditi. Pored mene je sedela devojka koja je radila društvene mreže. U komunikaciji sa njom, dolazilo je do razmene mišljenja o različitim stvarima koje su bile povezane sa kreativom odnosno sa osmišljavanjem tekstova, vizuala, ciljeva koji trebaju da se postignu na društvenim mrežama i sl. Iako nisam imala nikada dodira sa radom na društvenim mrežama moji saveti, kao i predlozi su svaki put uvaženi i dobrodošli. Dobijam kompliment da mi odlično ide i da bih trebala da razmislim da se malo više posvetim tome. Tu kreće moje istraživanje o toj oblasti i postepeni rad na istom. Po prvi put u životu, radim nešto sa zadovoljstvom, provodim sate i sate, i posle radnog vremena u istraživanju i osmišljavanju stvari koje su nam bile potrebne za rad, a bila sam jedna od onih ljudi koji se još uvek nisu pronašli odnosno koji nisu znali koji im je poziv do tog momenta. Moj posao Office Managera je počeo da se ukršta sa poslom Social Media Managera, sve više vremena provodim radeći stvari u marketingu, a sve manje one koje su bile povezane sa mojom prvobitnom pozicijom. Dani su mi na poslu prolazi prebrzo, osećala sam se ispunjeno i srećno. Međutim, sticajem okolnosti, vraćena sam na poziciju Office Managera. Tada sam se osećala kao da mi je oduzeto nešto što volim, nešto čemu sam posvetila svu svoju pažnju i energiju. Monotonija na poslu postajala je sve veća, a ja iz nekog straha i nesigurnosti nisam uspela da smognem hrabrosti da odem i da se posvetim onome što volim. Ponedeljak je, odlazim na posao, dobijam vest da sam dobila otkaz. U meni navire 101 emocija, strah jer kako ću dalje, a sa druge strane sreća što konačno mogu da se posvetim onome što želim. Odakle početi? To je misao koja mi se non stop vrti po glavi, nailazim na vaš konkurs. To je to! Vetar u leđa, samo mi je potrebna još vaša podrška. Završavam kafu, vama šaljem moju priču, i nadam se kursu, ako ne, nadam se da će bar nekom poslužiti kao motivacija da sledi svoje snove i želje i da ne dozvoli da ih strah kao mene sputava u ostvarenju istih. Srdačan pozdrav, Tijana Stanković